Проф. др Каплан Буровић - Три маргинале (1)

ЉУТЕ ОСЕ

Албански књижевник Vito Koçi (Koči), звучник Енвера Хоџе, објавио је у Тирани 1982. годнине роман QËNDRESA (ИЗДРЖЉИВОСТ), где на стр. 322 пише: ,,Понекад, ови људи са чиновима и школом (алудира за албанску косовску интелигенцију, која је стигла из Југославије у Албанију као политичка емиграција!- К.Б.) изгледају и зује као пчеле, али су осе јако љуте”.

Питам: Одакле ово сазнање њему? Који им се то Албанац Космета-Србије, Македоније или Црне Горе, испречио и приказао или и причинио као ,,јако љута оса”?!

До Југословена Каплана Буровића, који им је одрао маске, пљунуо у лице и показао Албанцима (Касније и целом свету!) ко је Енвер Хоџа са његовом крвавом кликом, црном бандом криминалаца, ови Албанци не само што нису нешто тако писали, нити говорили о албанским Косовцима, већ то нису ни помислили.

Али одакле то овом албанском књижевнику, кад лично није познавао Каплана (у једно време кад овај Каплан још није успео да то јавно, преко медија изнесе, али јесте – изнео је ништа мање јавно по затворским ћелијама!)?!

Зар није ово доказ да је овај албански књижевник једна од оних поверљивих особа за владајућу клику Енвера Хоџе, које с времена на време овај окупља на тајне састанке-саветовања и обавештава их о својим сазнањима, констатацијама. Тако, кроз уста овог Вита не говори само он, већ и ipsissimus Енвер Хоџа, лектори ЦК партије, они који су га тако научили, инструирали, индоктринирали.

Како се зна, чинове и школе косметски Албанци су стекли у Југославији, по југословенским школама и институцијама, не само средње, већ и више, па и високе, доспели не само до чина пуковника, већ и генерала, не само до звања професора, већ и доктора наука, па и до академика (Један је од њих успео да постане и председник Југославије!), као и сви остали Југословени, без и најмање разлике, без икакве дискриминације, сем оне наводно класне, у ствари – титоистичке. Тамо, у за њих презреној, омрзнутој Југославији, они су се образовали и афирмисали, уживали сва добра и благодети, а затим, у знак захвалности – пљунули су на њу и дали се у трку преко границе – овде, у Албанију, у ову њихову енверистичку Албанију, где су тражили спас од Тита и његове клике, па и заслужену награду за све што су тамо, преко границе, у Југославији, инструкцијама из Тиране и без њених инструкција, учинили за своју Мајку, како они сматрају и називају ову Албанију.

Али како и зашто ови ,,људи са чиновима и школом” одједном, ту – у својој домовини, у крилу своје ,,Мајке” посташе осе, и то – ,,јако љуте осе” ?!

Не говорим о себи, јер нисам Албанац, мада ме сви Албанци сматрају за Албанца. Говорим о мојим колегама (и друговима!) Албанцима Југославије, са којима сам се вртео, пекао и изгорео на истом ражњу.

Индоктринирани фалсификованом историјом свога народа, они су се скоро сви супротставили не само Јосипу Брозу Титу и његовом режиму, његовој клики, већ и народу, свим југословенским народима, са жељом да, присаједињењем југословенских територија Албанији, створе њихову супер Велику Албанију, ону од пет, и преко пет турских вилајета, па и чистокрвну Албанију, етнички чисту, без националних мањина, ни Грка и Влаха, боже сачувај и Словена, Срба!

Црна банда Енвера Хоџе је немилосрдно, па и безобразно (!) искоришћавала овај њихов ,,патриотизам”, потстичући га свим могућим и немогућим средствима, засљепљујући их још горе у тој разини. Истовремено, не само да их је свезаних руку предавала Јосипу Брозу Титу, у замену за своје избеглице тамо, већ их је у Југославију убацивала и са мисијом, као диверзанте, где су многи рањени, па и убијени. И, кад им више нису требали, или кад су они очекивали да се награде за све услуге, које су и са метком за ухом учинили тој клики у Албанији и тамо, преко границе, Енверу Хоџи и његовим Есешовцима (Удбаши Албаније!), ови су им забијали и забијају нож у леђа, ликвидирали су их и ликвидирају немилосрдно. Ликвидирали су их свакако, па и физички! Вршили су над њима и геноцид, не само разарајући њихове породице, већ и ликвидирајући им и децу, па и родбину. Не само у Албанији, већ и тамо – преко границе, у Југославији! Својом, па и рукама својих колега – Титових Удбаша.

Иако су Енвер Хоџа са његовом кликом криминалаца ову своју издају маскирали свакако, вешто, префињено, многи, и не само они са чиновима и школом су схватили да немају посла са својом браћом исте крви, већ су и многи најобичнији Косовци, као нпр. Назми Бериша, схватили да су изневерени, издати, да су бежањем из Југославије у Албанију пали из кише у грâд, да су у Албанији уместо добре Мајке, како су се надали, нашли злу Маћеху.

Е, тада се покоји од њих претворио и у осу, па и у јако-јако љуту.

Кажем да су из Југославије скоро сви Албанци емигрирали за Албанију као националисти, али је међу њима било и комуниста. Ово се не може порећи и не треба порећи. Било је, било – и комуниста!

Ови националисти, да су се третирали социјалистички, никада не би доспели на непријатељске позиције према властима Албаније, никада не би постали ни најобичније осе. Напротив, отресли би се национализма и прихватили интернационализам. Али, третман који су добили од Енверових ,,комуниста”, не само што није био социјалистички, већ није био ни националан, па ни националистички. Они се третирају најкриминалније, најзлочиначкије, како уосталом Енвер Хоџа третира и своје Албанце и неалбанце Албаније, све редом, па и његове најближе колеге из врха његове владајуће клике, црне банде. Он је ликвидирао читав ЦК Комунистичке партије Албаније, оне своје ,,другове” са којима је створио ту партију.

Сигурно да после једног таквог третмана, ниједан свестан човек неће више остати на позицијама које су га довеле у Албанију. Сваки од њих, свесно или несвесно, постепено мења своју свест, па је – наравно – тражио и тражи излаз из те ситуације. Сваки је и налази на свој начин.

Неки покушавају да се легално врате у Југославију, што у већини случајева плаћају новим хапшењем за “непријатељску пропаганду”. Јер, у Албанији и потражња да се вратиш својој кући и својој породици тамо, преко границе, сматра се за непријатељску пропаганду, која се кажњава не само десетинама година монструозног затвора, већ и – и смрћу!

Други покушавају илегално да се врате и већина од њих се опет враћа – у затвор.

Они који знају да им из више разлога нема повратка у Југославију, покушавају бекство на Запад, преко Грчке, и – доживљавају исту судбину као они који покушавају бекство у Југославију.

Албанија је опкољена са свих страна бодљикавом жицом, звана клон, кроз коју су пустили и електричну струју. Она је овако претворена у један гломазан концентрациони логор, без преседана у историји човечанства, кога на сваком кораку чувају војни обвезници са бесним псима, вучјацима.

Већина ових несрећника се простире по земљи и љуби чизме Енверовим криминалцима, Есешовцима, дегенеришу се до сржи и постају оно што се од њих тражи од власти, па се шетају кроз судске сале као сведоци оптужби против овога и онога, некадашњих својих колега и неколега. Ово је тзв. НОВИ ЧОВЕК, створен ,,преваспитањем” од Енвера Хоџе и његове социјал-фашистичке клике.

Албански комунисти Космета, ошамућени неочекиваним третманом у Албанији, не само што се не челиче и не опстају на комунистичким позицијама, већ деградирају, спадају на позиције националиста, па и завршавају као они. Ја нисам нашао у Албанији ниједног од ових који је схватио ситуацију и нашао прави пут. И поред моћих упорних настојања да их освестим и да их уведем на прави пут, не могу са сигурношћу гарантовати ни за једног од њих.

Тако су ови Албанци Југославије, хтели-не-хтели, постали ,,јако љуте осе” за власти Албаније. Тако је Албанија постала једна изванредна школа за ,,преваспитање” ових Албанаца и производњу најбеснијих непријатеља комунизма, спремних на сваки злочин против свих, и против својих родитеља, и против своје деце, правих вукова и хијена, шакала, спремних да учине свако зло, да те раздеру у парампарчад, без икакве милости, без и најмањег сажаљења. Над гробовима других они настоје да изграде свој живот, своју срећу.

Је ли могуће да то не знају југословенске власти?! Па један од ових Албанаца, пошто је стигао да се врати у Југославију, иступио је на телевизији Приштина и изјавио да ће и своју крв изменити, јер више не жели да има у својим венама, у свом телу – ни капи крви албанске.

Затвор у Бурељу, Албанија, јануар, година 1983.

Извор: СРБски ФБРепортер

Наставак: Проф. Каплан Буровић - Три маргинале (2)

e-max.it: your social media marketing partner